Kada smo počeli da planiramo putovanje, malo je falilo da ovo iskustvo potpuno propustimo. Istražujući šta je najbolje posetiti na Filipinima, naišli smo na grupu ostrva Balabac, koja su na apsolutno svim snimcima i fotografijama delovala nestvarno.
Kako smo dublje ulazili u planiranje, shvatili smo da su ova ostrva zapravo prilično izolovana, da ih posećuje mali broj ljudi, da ovde praktično nema klasičnog smeštaja i da uslovi mogu biti izazovni. U tom trenutku već ulazimo u dilemu – da li ići ili ipak preskočiti.
Ipak, jasno nam je bilo da ovakva mesta zahtevaju izlazak iz zone komfora. Nakon dosta razmišljanja, već tada, a sada smo to i potvrdili, shvatili smo da je sve to zapravo manje važno, jer prirodu kakvu smo videli na Balabaku možeš doživeti samo na mestima koja nisu komercijalizovana i prilagođena masovnom turizmu.
Na kraju, odlučujemo da idemo. Već pre samog puta pokušali smo da se na neki način pripremimo na različite uslove i da prihvatimo da nas tamo može sačekati, baš sve.
Ipak, nije sve bilo baš onako ekstremno kako smo očekivali, ali o svemu tome pišemo u nastavku, kroz naše najrealnije iskustvo.
Ovu turu rezervisali smo preko Balabac Girl – devojke koju pod tim imenom možete pronaći bilo gde na internetu i svim društvenim mrežama. Razlog zbog kog smo se odlučili baš za nju je to što jedina ima noćenje na Onuk ostrvu, dok većina drugih organizatora ovo ostrvo uključuje samo kao jednodnevni izlet, iako je ono zapravo najlepše od svih. Pričajući sa drugim ljudima sa ture, rekli su nam da je to isti razlog zbog kog su i oni takođe rezervisali preko nje.
Tura traje 4 dana i 3 noćenja (4D3N), a cena je bila 200€. U tu cenu uključeno je praktično sve: prevoz iz Puerto Princese i nazad, svi transferi brodom tokom ture, tri obroka dnevno (doručak, ručak i večera), kafa, čaj i voda, privatni šatori tokom boravka i vodiči.
Kako konkretno izgleda tura?
Prvi dan počinje rano, polazak iz Porto Princeze je između 2 i 3 ujutru. Vožnja do luke traje oko 5 sati (ili malo duže, u zavisnosti od pauza).
S obzirom na cenu ture, iskreno smo očekivali malo više komfora, barem dva kombija za našu grupu. Slična vožnja od El Nida do Porto Princeze traje isto toliko, karta košta oko 10€, i nema mesta, pa smo ovde očekivali malo bolju situaciju.
Međutim, nas je bilo 16 u jednom kombiju, bez gotovo ikakvog prostora. Mi nismo nosili mnogo stvari, samo dva mala ranca, jer smo veće ostavili u hotelu u Porto Princezi, ali ni to nije značilo mnogo. Mesta je bilo toliko malo, da praktično ne možeš da se pomeriš tokom cele vožnje – kako sedneš na početku, tako ostaješ narednih pet sati.
Do luke stižemo oko 8 ujutru, gde čekamo organizacija i objašnjenje kako će tura dalje izgledati. Ipak, ovde smo čekali još oko sat i po vremena, nakon čega konačno krećemo ka prvom ostrvu.
Već na prvom ostrvu, sve igleda nerealno. Pesak je sitan i beo, palme svuda oko vas i potpuno prozirna voda. Na ovom ostrvu smo se zadržali malo više od dva sata, i tu nas čeka prvi ručak.
Što se hrane tiče, kao neko ko nije veliki ljubitelj azijske kuhinje, a ni preterani ljubitelji morskih plodova, malo smo se i brinuli kako će to izgledati. Ipak, hrana je bila sasvim korektna – uvek je postojalo nekoliko opcija, skoro uvek neka vrsta piletine ili neko jelo sa piletinom, spring rolls, nekad i pasta, i mnoogo voća. Uvek možeš da pronađeš nešto što ti odgovara i da ti to bude sasvim dovoljno do sledećeg obroka.
Poneli smo i svoje grickalice i slatkiše, ali na kraju se ispostavilo da nam i nisu toliko potrebni. Ipak, dobro ih je uvek imati, za svaki slučaj.
Nakon prvog ostrva, odlazimo do sledeće plaže koja takođe izgleda nerealno.
Već oko 15h stižemo u kamp, gde imamo dovoljno vremena za odmor. Nakon dugog puta, ovakav raspored za prvi dan nam je bio sasvim okej jer možeš da organizuješ vreme kako želiš, da se odmoriš, kupaš ili jednostavno uživaš u okruženju.
Malo o samom kampu
Sam kamp naš nam se nije svideo iz sledećeg razloga. Ljudi očigledno ne vode dovoljno računa o održavanju, u jednom delu ima dosta smeća i krivo nam je zbog toga.
Što se tiče smeštaja i ostatka kampa, šatori su zaista veliki, uredni i mnogo bolji nego što smo očekivali.
Uslovi jesu drugačiji od onoga na šta smo navikli, ali realno ništa preterano ekstremno. Nama to apsolutno nije predstavljalo problem i osećali smo se skroz okej.
Struja i internet u principu postoje, od 6 ujutru do 6 uveče, ali je konekcija jako loša tako da nemojte računati na to. Ako imate mrežu “SMART”, verovatno ćete moći da koristite i mobilne podatke na nekim mestima, tako da niste potpuno bez konekcije, tri dana.
Po dolasku u kamp, bilo nas je oko 60, što je zapravo kao ogroman broj ljudi, pogotovo jer smo očekivali manje grupe i još manje razvijeno. Međutim, evo zašto je bilo tako. Grupa koja je došla dan pre nas nije otišla na Onuk ostrvo kako je planirano, jer je ostrvo bilo zatvoreno zbog čišćenja. Zbog toga smo prvo veče svi bili zajedno u kampu, što je zaista previše ljudi za jedan ovakav prostor. Sutradan je situacija bila potpuno drugačija, kada nas je ostalo mnogo manje i zaista je bilo mirno i za uživanje.
drugi dan
Za drugi dan bio je planiran naš odlazak na Onuk, međutim zbog pomeranja prethodne grupe, kako tamo ne bi bila prevelika gužva, i mi odlažemo odlazak za sledeći dan. Tako ovaj dan obilazimo ono što je zapravo bilo planirano za poslednji dan ture.
Imali smo jedno stajanje za ronjenje, nekoliko pauza na peščanim sprudovima i još par ostrva i plaža. Ceo dan je bio prilično opušten i uživanje.
Nakon obilaska vraćamo se u kamp, gde nas čeka večera i druženje sa ljudima iz različitih delova sveta, gde smo igrali karte, slušali razne priče i iskustava sa putovanja,što je definitivno nešto što nam ostaje upamćeno za ceo život.
treći dan - Onok Island
Poslednji dan započinjemo doručkom u kampu. Doručak je isti za sve – porcija koja uključuje neku vrstu mesa, pirinač koji je deo svakog obroka, jaje i dve male palačinke.
Nakon toga pakujemo stvari i krećemo ka Onuk ostrvu, gde provodimo ceo dan.
Ovo je zaista nešto što je teško uporediti sa bilo čim drugim i ne znamo da li će neka druga mesta i plaže uspeti da nadmaše ovo. Kupali smo se na lokacijama gde bukvalno nema nikoga, a boja vode je nestvarno.
Uslovi su ovde malo lošiji nego u prvom kampu, ali s obzirom na to da se ostaje samo jedno veče, potpuno je izdrživo i ne predstavlja veliki problem.
Ono što nam se nije dopalo bila je sama organizacija ture. Verovatno zbog toga što je sve još uvek nerazvijeno, pa organizatori ne deluju kao da tačno znaju kako stvari treba da funkcionišu.
Na primer, poslednji dan smo ustali u 5 ujutru, jer je planirano da krenemo u 6, ali smo sa ostrva zapravo otišli tek oko 9. Kada smo stigli do kombija, niko nije znao ko ide gde, čak ni organizatori. Vozači su stajali gde su stigli, kupovali (redom)- ananas, kečap, svraćali do marketa, pravili pauze za cigare, dok smo mi sve vreme sedeli u samom kombiju.
Oni naravno ne razumeju engleski, pa dve devojke sa ture, koje su skoro zakasnile na sledeći transport, nisu mogle da im objasne da moraju da stignu na vreme, što je inače potpuno izvodljivo bez nepotrebnih pauza.
Sve ovo nama zaista nije predstavljalo problem, iskustvo je bilo neverovatno i sigurno ćemo ga pamtiti ceo život. Ako ništa drugo, sada smo mnogo spremniji za slična putovanja i definitivno jedva čekamo sledeće!!
Ali ipak, želeli smo da podelimo sa vama našu priču najiskrenije, kako biste znali na šta da budete pripremljeni pre nego što se upustite u ovako nešto.